Како сакупљати дивље биљке и гљиве

Иако већина нас зна да је Србија у великој мери изграђена, ако већ не и насељена, многи нису свесни у којој мери нам је природа угрожена: не само загађењем, већ и нестајањем станишта за многе врсте, од којих неке живе само код нас, али и небригом при сакупљању, односно брању. Веровали или не, већина врста које народ радо користи и бере — попут сремуша, лисичарки и хајдучке траве, на пример — управо су на списку угрожених и заштићених врста код нас. Стога, ево неколико смерница како користите наше природно благо, а притом не допринесете његовом нестајању.

cvetПри сакупљању биља:

  1. Немојте брати више од 2/3 примерака на једном станишту.
  2. Берите биљке само онда кад је то најбоље за њихову употребу (види Кад се биљке беру?).
  3. При брању биљака код којих се користи само надземни део, обавезно пазите да не ишчупате целу биљку или оштетите корен (нарочито ако је биљка вишегодишња). Ако вам треба само цвет или лист, откините неколико са једне биљке, остављајући биљку да живи, сазри и баци семе.
  4. При брању биљака чији се корен користи узмите само део корена, остављајући у земљи притом део корена из кога расте бар једна стабљика биљке или који има вегетативни пупољак (као окце на кромпиру). Тако биљка наставља да живи.
  5. Немојте брати биљке близу прометних саобраћајница или на загађеном земљишту (близу излива канализације, депонија и сл.) јер оне нису употребљиве за људе, али јесу битне за природну равнотежу.
  6. Обавестите се о томе које су биљке угрожене и заштићене законом.

При сакупљању печурака

Пре свега треба знати да је печурка за гљиву попут цвета за биљку: ништа више од кратковечног плодоносног тела које служи за размножавање. Оно што је заиста гљива живи под земљом. То подземно, вишегодишње тело зове се мицелијум и чини га жиличаста мрежа која је испреплетана са свим другим растињем на том месту.

Поред тога што треба врло пазити на то да не уберете неку отровницу, водите рачуна и о следећем:

  1. Печурке берите откидајући их тј. лагано уврћући при самом тлу. Немојте их чупати јер тако оштећујете мицелијум.
  2. Печурке берите само руком и то појединачно. (Грабуљама и другим алаткама оштећујете станиште, а можете нехотице покупити и неку отровницу.)
  3. Немојте брати више од 2/3 јединки на једном месту.
  4. Немојте брати старе примерке који су почели да труле, плеснаве или су црвљиви.
  5. Сакупљајте печурке у плетену корпу јер тако омогућавате њихово расејавање.
  6. Немојте брати ситне, недовољно развијене примерке (никако, нпр, род Amanita док је још у јајету!) јер их је лако помешати са нејестивим/отровним врстама, а одређене врсте су притом и заштићене (вргањи и млечнице мањи од 4 цм у пречнику шешира, односно лисичарке и мрке трубе мање од 2 цм у пречнику).
  7. Као и код биљака, немојте брати печурке на загађеним местима.

crvljiva_pecurka

(фотографија: пример црвљиве печурке)

Извори:

Уредба о стављању под контролу коришћења и промета дивље флоре и фауне (Службени гласник РС бр. 31/2005, 45/2005, 22/2007, 38/2008 и 09/2010).

Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива (Службени гласник РС бр. 5/2010 и 47/2011).

Самонкле гљиве: Проналажење и препознавање. Радић Синиша и Милорад Јевремовић. Београд: Војноиздавачки завод и Издавачка кућа Знамење, 2002.