Не у контејнер: куд са старим лековима?

12. December 2016. Пише: Тема: Здравље, Чување природе Коментара: 2

Пре неколико дана пажњу ми је случајно привукла реченица коју сам безброј пута прочитала па заборавила: Лек се уништава у складу са важећим прописима. Заборавила, јер ми никада није било јасно шта значи. Који су то важећи прописи? О томе нас нико није учио, о томе се није говорило. Одједном сам схватила да желим да знам.

После мало истраживања, открила сам да је питање отпада код нас законски уређено[1] 2009. године и да су тада наведене врсте смећа које захтевају посебан третман тј. не треба да се бацају у обичне комуналне контејнере. У такав отпад спадају и стари лекови, чије активне супстанце у већим концентрацијама постају отрови, а било је и више случајева да су се по пијацама продавали лекови извађени из контејнера.

Према Правилнику о управљању медицинским отпадом из 2010. године[2], све апотеке дужне су да прихвате неупотребљене лекове од становништва. У последњих неколико година, међутим, више је новинских чланака написано о томе да ову праксу спроводе само приватници. Да бих проверила тренутно стање у земљи, назвала сам управе државних апотека у десетак већих градова у Србији, представљајући се као грађанка жељна да се реши старих лекова и ево шта сам сазнала.

Ко прима лекове

У Крагујевцу, Суботици, Новом Пазару, Чачку и Ваљеву речено ми је да је лекове истеклог рока трајања могуће предати у било ком објекту, укључујући сеоске, с тим што је у ваљевском крају пожељно обратити се шефу апотеке с тим захтевом.

Градови у којима само један огранак прима старе лекове јесу Лесковац (апотека  „Хипократ“), Ужице (апотека код Дома здравља) и Зајечар (главна апотека), док у Нишу то чине четири веће градске апотеке („Железничка“, „Чегар“, „Медиана“, „Нишка бања“) као и огранци у Гаџином Хану, Алексинцу и Ражњу.

Где лекове не примају

У Зрењанину градска апотека није ни почела да примењује одредбу Правилника о примању старих лекова, док је Апотека Нови Сад била приморана да престане да прихвата истекле лекове јер су им капацитети препуњени, а обећана помоћ државе не стиже већ годину дана. Исто је стање и у Београду, где је после неуспелог покушаја решавања овог питања на нивоу града примање неупотребљених лекова такође обустављено.

Кад се отпад извози

У чланку објављеном 10. новембра ове године на порталу Нишке вести, Весна Крстић из Апотеке „Ниш“ објашњава да је решење питања фармацеутског отпада код нас отежано тиме што Србија нема сопствену спалионицу већ је проморани да лекове примљене од грађана извози на уништавање у Грчку, Мађарску, Аустрију или Швајцарску[3]. Притом, Правилником није одређено ни ко је задужен за складиштење ни ко треба да сноси трошкове уништавања лекова, иако је, нпр, до танчина описано како треба да изгледају контејнери за складиштење и возила за превоз медицинског отпада.

Том законском неодређеношћу у задужењима де факто је препуштено локалним самоуправама да се саме снађу. Неке, попут општина градова Београда и Новог Сада, одлучиле су да обуставе примање лекова док држава од њих не преузме досад накупљен отпад, док је Ниш, на пример, уништио 370 кг прикупљених отпадних лекова о свом трошку.

Где је решење?

Чини се да би било паметније да се новац неопходан за извоз фармацеутског отпада и његово уништавање у иностранству уложи у изградњу спалионице у нашој земљи, чиме би се не само јачала домаћа привреда него и омогућило прикупљање и уништавање овог отпада без застоја и тешкоћа. Иако далеко од незнатних, међутим, трошкови уништавања отпадних лекова у иностранству далеко су мањи од цене нове спалионице.

Користећи податке из поменутог чланка Нишких вести (јер су моја обраћања Агенцији за заштиту животне средине остала без одговора) срачунала сам да цена и најмање спалионице – 100 милиона евра – одговара средствима потребним да се извезу и униште лекови током периода од најмање 150 година. Другим речима, једини начин да нам се изградња спалионице новчано исплати је да увозимо и уништавамо туђе смеће. Сврха заштите животне средине, додуше, никад није била новчана добит.

Из свега горе наведеног јасно је да је тренутне проблеме могуће решити на више начина: ја ли бољом организацијом, ја ли улагањем у домаћа постројења, а можда и неким корацима који би смањили количину отпадних лекова на извору. Оно што је неоспорно, међутим, јесте да је постојеће проблеме неопходно решити – укључујући чувено питање надлежности – јер то заслужују и наша деца, и наша природа, и труд који је досада уложен у њихово очување.

 

Извори:

[1] Закон о управљању отпадом (Службени гласник РС бр. 36/2009).

[2] Према Члану 6 Правилника о управљању медицинским отпадом (Службени гласник РС бр. 78/2010).

[3] http://niskevesti.rs/13561-gde-nislije-mogu-da-bacaju-stare-lekove-apoteke-duzne-da-prihvate-lekove-sa-isteklim-rokom/

Поделите са другима:

Тагови: ,

О аутору ()

Мајка, супруга, лингвисткиња и књижевни преводилац, Блага већ годинама говори и пише о повратку једном природнијем начину живљења. Са Удружењем бабица Србије сарађивала је на подстицању дојења и природног рађања, држала је предавања о беспеленаштву и приврженом родитељству, а 2015. г. оснива блог Трешњин луг, назван по свом породичном имању.

Коментари (2)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Danijela Vuckovic says:

    Draga Blaga, puno ti hvala na ovom članku i iscrpnom istraživanju. Ja i dalje ne znam kuda sa nepotrebnom lekovima, A Iz Beograda sam. Otac mi je preminuo pre dve nedelje, nazalost. I ostalo je dosta lekova koji su čak u roku. Znam da apoteke nasmeju to da uzimaju i dele građanima, A ne bih da ih odlažem u kontejner. je l imaš neki predlog? veoma zahvalna, Danijela Vuckovic.

    • Блага says:

      Драга Данијела,
      жао ми је што се јављаш поводом тако великог личног губитка. Као што сам написала у чланку, све су апотеке законом обавезне да приме лекове (независно од тога јесу ли истекли) и да их дају на уништавање. Међутим, с обзиром на то да је градска апотека Београда ту праксу засад обуставила, ја бих покушала у некој од приватних апотека. Мислим да су оне склоније да се придржавају закона због честих инспекција којима су изложене. И била бих упорна, тражила чак да разговарам с шефом апотеке ако би одбили да старе лекове приме. То можда звучи неправедно, али обавеза је њихова, и ништа се неће решити док народ не почне да врши притисак. Истина, требало би се истовремено обратити и локалним властима (можда петицијом?). Што се лекова који су још у року тиче, бојим се да немаш избора до да бациш осим ако немаш неког познаника ко прима баш ту терапију. Срдачан поздрав, Блага

Leave a Reply to Danijela Vuckovic Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *