Мора ли рађање да боли?

11. July 2016. Пише: Тема: Рађање, Родитељство Коментара: 2

sunriseУчени смо да је бол неминован део порађања и за већину нас то је постала догма — нешто што се безрезервно прихвата и никада не доводи у питање. Па ипак, има жена чије је искуство сушта супротност том увреженом веровању. Међу њим је и канадска ауторка Ингрид Бауер, која је 2003. године писала о свом дивном порођају. Превод њеног текста налази се у продужетку и топло га препоручујем свим будућим мамама. Можда нам свима неће бити дато да се породимо тако блажено, али мислим да је драгоцено да жене не поистовећују рађање са болом, јер их се исувише самртно плаши нечег чему би требало да се радују.

***

Порођај као чисто уживање

Разговори о природном порођају или порођају без стручне помоћи неминовно се у неком тренутку дотакну безболног рађања. И кад се то деси, запитам се да ли тежњом ка ‘безболном порођају’ нехотично не мимоилазимо потенцијалну лепоту самог природног порођаја. Не верујем да би порођај требало да буде безболан – заправо верујем да би требало да буде далеко више од тога! Верујем, а то сам и доживела, да порођај у потпуности пружа узвишено, блажено оргазмичко задовољство. Реч ‘безболан’ не може ни близу описати то искуство. То би било као да врхунско сексуално спајање са својим изабраником назовете ‘безболним’, или да најлепши залазак сунца који сте икад видели назовете ‘безружним’. Јер мислим да докле год смо усредсређени на укидање или избегавање бола поглед упиремо у погрешном правцу и потпуно пренебрегавамо суштину порођајног искуства.

Постоји такође став да порађање боли али истовремено пружа уживање. Па, које је од то двоје? Просто не могу да поверујем у целу поставку да ‘без бола нема добитка’, или у описе ‘радосног бола’, или ‘жртве која доноси радост’. Како је то бол радостан? Како је радост болна? Када би вам се пружила прилика и када бисте знали да је потпуно природно и здраво, не бисте ли избегли бол сваки могући пут? Мислим да су људи који верују да ни једна жена не би требало да пати током порођаја у суштини у праву, али да су због страха и незнања (и можда похлепе у случају фармацеутске индустрије) пошли странпутицом.

Не поричем да васпитање и културна условљеност сва ова питања јако замрсе и код већине нас ова су осећања или побркана или неодвојива. Већина нас је, нажалост, током одрастања и живота доживела уско повезивање и здруживање уживања са болом. За неке је то отишло толико далеко да се претворило у мазохизам, где је немогуће искусити уживање без бола (или дугог, озбиљног лечења).

Али да ли је то природно? Да ли се то дешава у природи када нема мешања? Би ли неодомаћена животиња одрасла у природном окружењу икад стварно поднела бол својевољно јер је себе некако убедила да јој он пружа уживање? Питам се.

Кад се моје прво дете родило пре 15 година, бејах прочитала ‘Порађање без страха’ Грентлија Дик-Рида[1] и ‘Духовно акушерство’ Ајне Меј Гескин (са свим оним поменима ‘налета’[2]) и бар сам у теорији веровала да порођај може бити безболан. Сада међутим схватам да сам то само разумом била одлучила. Нисам заиста веровала, заиста знала, да је природа потпуно добронамерна и заснована на уживању. Мом првом порођају код куће присуствовала је бабица и, упркос томе што је њено присуство заправо сметало (иако ни ја ни она тога нисмо биле свесне), све је прошло без тешкоћа. У то време сам описивала делове порођаја као врло напорне пре него болне, а узвишеност у емотивном, умном и чак и телесном смислу није била занемарљива, али телесни део претежно баш и није био пријатан. Хоћу рећи, није се дао упоредити са сјајним сексом или нечим сличним. А сада верујем да порађање може бити управо такво – као врло, врло добар секс. Све време. Не само по осећањима, него телесно, духовно, холистички[3].

Верујем да бол има своју добру улогу у природи. Мислим да служи као драгоцено упозорење да је нешто погрешно и да захтева тренутну промену. На пример, посекотина или опекотина упозоравају на оштар или врео предмет, и рука се сместа повлачи.

Променивши свој начин исхране (и гледајући сина и мужа како чине исто) доживела сам да опекотине и посекотине, чак и врло дубоке посекотине и опекотине трећег степена, заболе само на тренутак, а онда никад више осим ако нису ударене. Верујем да је у потпуно здравом стању улога бола управо та – да пружи тренутно и врло краткотрајно упозорење на опасност.

Променивши свој начин исхране (и гледајући сина и мужа како чине исто) доживела сам да опекотине и посекотине, чак и врло дубоке посекотине и опекотине трећег степена, заболе само на тренутак, а онда никад више осим ако нису ударене. Верујем да је у потпуно здравом стању улога бола управо та – да пружи тренутно и врло краткотрајно упозорење на опасност.

Продужен бол је, по мом мишљењу, знак заустављене енергије, било телесне или енергије осећања, околине, или друге. Не поричем уопште да се бол јавља (а и порицање је показатељ још једне врсте бола, рекла бих). Разумем да постоје милиони жена којима је порађање изузетно тешко и болно, и не одбацујем нити доводим у сумњу стварност њиховог доживљаја. Не говорим овде о порицању својих осећања или опсесивном стремљењу ка неком идеалу, и потоњој осуди себе уколико он није досегнут. Бол, и физички и емотивни, и даље ми је сталан, чак чест, сапутник на животном путу, нарочито у оним пољима где још учим о својој природи или се устручавам да направим одређене промене. Али више не верујем да је тај бол неизбежна датост – упркос тврдњама да ‘порађање (или менструација) боли’, или да ‘опекотине/посекотине боле док зарастају’, или да ‘избијање зуба боли’, или да ‘одбаченост рађа очајање’.

Сада на овакве примере бола гледам као на показатеље да је нешто можда погрешно или да захтева мењање. Када се бол јави, покушавам да му се захвалим јер ми јасно указује да је склад нарушен, да је животна енергија спутана или да јој пружам отпор, било телом, мишљу, делом, окружењем или односом са својим окружењем (попут јела, разговора, или физичке активности). И онда покушавам да изнађем начин да животна енергија у мени потече слободније.

Па у каквој је тачно вези са порођајем ово схватање бола као заустављене животне енергије или отпора према њој? Претпостављам да ћу то најбоље објаснити кроз пример рођења свог другог детета. Пре него што се он родио, осећала сам да је било више поља у којима сам радила, и свесно и несвесно, на отклањању свог отпора према тој моћној енергији живота, која тече кроз нас стално али је изгледа нарочито присутна током порођаја. Верујем да је све што сам чинила заједно допринело ономе што сам доживела на том порођају, да не постоји само један начин да се овакве бране уклоне, али знам да је моје размишљње одиграло огромну улогу. Ево неколико корака које сам начинила:

Заронила сам у лепоту моћног знања о рађању. Истражила сам и размрсила своје страхове према потпуном преузимању одговорности за своју трудноћу и порођај, не препуштајући своју моћ никоме и ничему осим самој Љубави. Створила сам безбедан, мрачан, склоњен и тих простор за порађање, лишен странаца или било какве спољне сметње или мешања.

Ослободила сам много енергије коју је моје тело трошило покушавајући да свари несварљиву храну тако што сам прешла на превасходно сирову, органску, нагонску исхрану, без млека, млечних производа и житарица, око две и по године пре него што ми се дете родило.

Била сам врло свесна свог тела и осећала се опуштено у њему, опуштено спрам своје лепоте и своје сексуалности. Уживала сам у својој голотињи и својој телесности. Кретала сам се и вежбала много. Почела сам да верујем, да стварно верујем , да је Природа/Бог/Дух заправо ЉУБАВ, чиста и једноставна и да је љубав све и свугде, увек.

Певала сам, певала, певала. За мене је звук моћно оруђе за покретање енергије и уклањање брана (мислим да је то један од разлога зашто неке жене производе ‘ванземаљске’ звуке током порађања). Током трудноће не само да сам провела месеце вежбајући и изводећи Моцартов «Реквијем» са великим хором и оркестром, већ сам непрекидно певала и вежбала тонирање.

Тонирање је певање обично појединачних тонова ради свесног чишћења енергетских путева у телу. Нека учења користе нарочите ноте за одређене ‘чакре’ тј. енергетска чворишта у телу, али ја сам чисто интуитивно тонирала, пуштајући да ми тело говори која је нота ‘потребна’ у ком тренутку. Ово сам такође користила током порођаја, али и касније, кад год би ми дете плакало због бола или необјашњиве напетости. Пустила бих да ми његов глас и тело ‘дају’ ноту и онда бих тонирала држећи га прислоњеног уз сунчани сплет. Сва напетост би видно изашла из њега кроз мој глас и сместа би се опустио и престао да плаче. (Кретање и ношење детета, попут жустрог рада у башти или брзог хода такође помаже детету да се ослободи напетости.)

Имала сам изузетну веру у то да је порођај нешто природно и да моје тело зна шта да чини, и све своје страхове и сумње тим поводом сам преиспитала пре порођаја. И веровала сам да сам довољно јака, моћна и лепа да одговорим најјачој енергији рађања. Верујем да се страх често јавља кад поверујемо да је ова енергија јача од нас, уместо да схватимо да смо ми део ње. Уживала сам подршку мужа који је веровао, без имало сумње, да сам кадра да родим лако попут полудивљих коња које је гледао на порођају, нарочито ако се нико не буде мешао.

На овом другом порођају јаки трудови почели су врло нагло и без упозорења, мало иза три сата ујутру. Њихова силина ме је згранула. Из неког необјашњивог разлога (страха!) решила сам да мерим учесталост контракција иако то претходно нисам намеравала и нисам имала појма шта временски распони тачно значе! Биле су на пет минута, пет минута, па три минута, три минута, па онда два минута, два минута, и врло су брзо напредовале.

Нисам схватала колико се све хитро одвија и сколио ме је страх. Ако је првих шест контракција овако јако, како ћу издржати још 10 сати? Уосталом, старија сам мајка, 12 година нисам родила дете, и чекало ме је тешко напрезање! Сместа ме је трбух невероватно заболео. Нисам могла да се исправим. Пресамитила сам се над умиваоником и почела њихати и стењати уз сваку контракцију. Упркос снажном болу, добро сам се ‘држала’.

Али одједном сам се сетила. Схватила сам чак и док сам се њихала и стењала уз контракције, да се део мене чврсто опире моћној животној енергији која је текла кроз мене… Што више сам се опирала, то је више болело.

Али одједном сам се сетила. Схватила сам чак и док сам се њихала и стењала уз контракције, да се део мене чврсто опире моћној животној енергији која је текла кроз мене. Још сам била подељена, још нисам у потпуности била прихватила ту енергију и препустила јој се, и бејах болно растрзана између та два избора. У том ми је тренутку постало савршено јасно да је једино што ми наноси бол у том тренутку НЕ силина енергије рађања већ мој страх и отпор према њој. Што више сам се опирала, то је више болело.

Решила сам да потпуно уђем у ту енергију, да постанем део ње, уместо да се крећем насупрот њој или крај ње. Добро сам погледала наредну контракцију. Речи ‘Ово је само осећај’ дошле су ми у свест врло јасно, ниоткуда. Решила сам да желим да искусим тај осећај, а не да му се супротставим, какав год да је. Желела сам да будем жива и да се осећам живом, шта год ми то донело! Свесно сам раширила руке и отворила му срце, пол и тело. Била сам вољна да истог трена доживим саму срж тог осећаја. И ОХ!

Заборавите на безболно! У том трену, буквално за неколико секунди, неиздрживи бол претворио се у најснажније могуће оргазмичко уживање. Дословно најснажније. Контракције су биле силне. Наилазиле су једна за другом, ретко са размаком већим од 5-10 секунди, а често мањим (не као при мом првом порођају када сам спавала између контракција!). Повремено ми се чинило да нећу више моћи да издржим и да сам на граници новог таласа страха (јесте ли икад били толико срећни да се бојите да ће вам бити превише и да ће радост престати? Помало је као бити на тој ивици.)

Али онда сам отворила уста да запевам и нисам престала. Само сам се истопила у ту животну силу, која је попут реке текла мојим телом, истичући ми из уста, пола, срца. Волела бих да имам снимак јер изгледа да сам отпевала неколико невероватно лепих мелодија (‘такве порођајне звуке још нисам чуо’, рекао је мој добар пријатељ који је чуо сам крај, а који је присуствовао неколицини порођаја код куће са бабицом и без ње). Не сећам се како сам звучала, (осим једне ноте); само се сећам осећаја те енергије.

Осећала сам све у свом телу: отварање грлића материце, дететово спуштање, благо крцкање костију при ширењу, излазак његове главе. Није било бола, није било печења, само богатог чулног испуњења влажним живим кретањем. Уопште се нисам напињала. Само сам дисала и певала. Нисам била свесна никаквих контракција ни притиска на дно материце, само глатког кретања. Мало пре него што је изашао, нагонски сам устала и извила се уназад, па онда поново клекнула (била сам ослоњена на све четири), јер сам осетила као да пролази ‘кроз кривину’.

Тачно два сата и десет минута од прве жаоке, изашао је у очеве и моје руке до струка, застао ту између контракција, отворио очи, погледао око себе и запевао ‘О’ на истој ноти коју сам ја тонирала. Онда је при следећој контракцији исклизнуо из мене и узела сам га у наручје.

Тај порођај ме је променио, променио је толико тога у мени, показао ми је истинску лепоту и уживање Природе и рађања, широм ми отворио срце. Сада једва да могу да прочитам иједну књигу о порођају – чак и најнапреднију, алтернативну књигу о природном порађању – а да не помислим како некако нешто сасвим суштински недостаје. Нешто о чему ми никад нико није говорио. Толики је нагласак на томе како изаћи на крај са телесним болом. Нико ме никад није припремао на то да једноставно потпуно прихватим чисто, чулно уживање порађања.

На овом искуству и учењу сам изузетно захвална. Оно ме је дотакло на местима далеко изван родитељства и односа са мојом децом. Оно наставља да ме подстиче у изазовима које ми живот доноси и даје ми нови угао гледања на бол који срећем. Оно ми је дало јасне доказе да када одлучим да се неустрашиво спојим са том моћном, животворном енергијом, да када препознам и превазиђем бране и отпоре, били они телесни, емотивни, или шта год – остају само невероватна радост, уживање и блаженство.

 

Наслов изворника: Birth As Sheer Pleasure

Copyright (c) 2003 by Ingrid Bauer

Copyright (c) 2009, Blaga Lazić

 

[1] Grantly Dick-Read (1890–1959) “Childbirth without Fear”. (Прим. прев.)

[2] Ina May Gaskin “Spiritual Midwifery”. Ауторка у овој књизи за трудове користи израз ‘налети’ (изворно ‘rush, rushes’), преузет из жаргона за првобитни талас снажног задовољства изазван узимањем дроге. (Прим. прев.)

[3] Холизам (holism, holistic) је приступ у науци и философији који наглашава важност посматрања сваког система као целине, заснован на Аристотеловој тврдњи да је «целина више од скупа својих делова» (Метафизика, 1045а10). (Прим. прев.)

ingrid_bauer_1

 

 

***

О ауторки: Ингрид Бауер са породицом живи на западној обали Канаде, на породичном имању где такође теже једном једноставнијем, природнијем животу. Написала је приручник за примену природне дечије хигијене, такође познате као беспеленаштво, која је на српском објављена 2011. године под насловом Збогом пелене, у преводу Благе Лазић и издању издавачке куће Алгоритам.

Поделите са другима:

Тагови: ,

Коментари (2)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Zorica says:

    Hvala na predivnoj energiji koja teče sa svakom ispisanom rečenicom u ovom tekatu. Iako sam rodila poslednji put pre 11godina vratio mi se osećaj beskrajne radosti i sreće tokom porodjejnog iskustva. Hvala Ingrid na lekcijama o načinu uskladjivanja sa svojom životnom energijom. Tekst je za mene veoma poučan u svakom segmentu ne samo kao porodjajno iskustvo.
    Hvala tebi Blaga na otvaranju prozora u novi svet. Tvoje ime već dovoljno govori o svemu?

    • Блага says:

      Драга Зорице, и мени је овај текст много значио, стога сам осетила потребу да га преведем и пренесем другима. Хвала на речима подршке. Срдачан поздрав, Блага

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *