Досада – благо нестајуће

Фото: Милица Марковић

Сећаш ли се како си као девојчица луткама шила хаљине од крпица и пела се на врх липе замишљајући да си морепловац на врху јарбола? Сећаш ли се како си од дугмади правио војске и прутом у прашини цртао мапе закопаног блага? Сећате ли се кад су за игру довољни били друг и лопта, а и без лопте се могло?

Знам да се време не може вратити уназад, да живимо у добу свеприсутних екрана и да поред својих мана они пружају мноштво раније незамисливих могућности. Но има нешто драгоцено што са свом том технологијом неумитно нестаје, нешто мимо чистог ваздуха и фиксних телефона. А то нешто – битно и злата вредно – јесте досада.

Мислим на прилику да се деца досађују. На време неиспуњено школом, тренинзима, часовима језика, видео игрицама и најновијом друштвеном мрежом. На ону тишину и мир од ког деца почињу да се врпоље, па да запомажу, па да јаучу, али напослетку и да траже излаза у ономе што је надохват руке – не, не мобилни, јер сте га склонили, него штап, канап, фломастер и папир – и, што је најважније, у сопственој машти.

Машта, стваралаштво, сналажљивост, независност – лишена сервиране разоноде деца су приморана да се сама снађу. Да замисле. Да мисле. Да створе. Да погреше, па реше. Без упутства са јутјуба.

И тај тајм-аут од екрана, ако је редован, свакодневан, бар на сат-два, оставиће им простора да науче да живе у садашњем тренутку налазећи чаролију у свему што он пружа.

Фото: Алина Гадомски Тодоровић